„Kada hoćeš da smuvaš dobru ribu, za to je potrebno da smisliš nešto pikantno, lepljivo, inače si propao“, objašnjava Pančo Dirk. On, koji je kao zdravstveni radnik bio u Makondu. On, koji je na to smuvao nekolko devojaka, osim Katrin, koja je zapravo smuvala mene. Ili ipak ja nju?
„Mene više ne zanimaju mnogo te nove ribe, te štancovane razorne bombe; da se razumemo – ne mislim tu direktno na Katrin, mislim na one šlo izlaze u ´Trezor´ na tehno, one su namontirane, piju pinakoladu i pickaju se dva sata pred ogledalom da bi se to sve sa njih razlilo posle jednog minuta treske, one ribe koje zapravo ni ne piju zbog čuvanja linije, samo dunu pokoju. Da, imaju možda dobro telo, ali to je sve, sa takvom ribom legneš u krevet a ona se ispod tebe raspadne kao komad sira. To treba konzumirati samo ponekad.“
„Pa kakve ribe onda preferiraš?“
„Mene najviše interesuju prave ribe sa emocijama. Na primer, Ruskinje ili Poljakinje. Ali njih ne možeš da zbariš ni u ´Trezoru´, ni u ´Crvenom salonu´. Za prvo su nedovoljno smele a za drugo malo neodgovarajuće.“
Zbog toga se Pančo Dirk bacio na oglase.
„Moraš stalno da smišljaš nešto novo. Iskusni ljubavnik će vam otkriti tajne ljubavi. Pančo D. sa velikim K. Ne, ne. To ne igra. Takve stvari su možda prolazile u vreme kada je u lov išao moj ćale, ali sada više ne. Veliko K. može danas da znači i velika kuća. Kada to danas ribe čitaju, mora da umiru od smeha.“
Pančo Dirk je inovator. Prošle nedelje mi je posle probe naše, još dvočlane, grupe, gurnuo pod nos podebeli časopis Citi, nabrekao od kulture i oglasa. U rubrici Poznanastva pročitao sam:
Zapečeni nemački biftek nudi večeru sa doručkom pikantnoj ribi na ruski ili poljski način.
„I, neko ti se javio?“
„Pa... kako sam već rekao, takve ribe nisu dovoljno smele... Javio se jedan kuvar koji kuva u ´Foru´. Ali bio je to Rus, što znači šta? Što znači da to kulturološki funkcioniše, iako po pitanju polnosti samo delimično. Ipak ću pričekati. A ukoliko ništa ne bude, inzmisliću nešto drugo. Ništa prostije od toga.“
Isti taj Pančo Dirk uskoro je dao u Citi jedan potpuno nezanimljiv oglas koji glasi:
Pank-rok grupa U-Ban traži sposobnog bubnjara. Želimo da sviramo za žive i mrtve. Inspiracija: Ramones, Jesus and Mary Chain, Stranglers, Joy Division, Iggy Pop, Bowie, Bukowski i Kundera. Imamo prostor za probe. Takode i koncerte. Mislimo to ozbiljno! Upozorenje: nismo obdanište – amateri, ne javljajte se!
„Tog Kunderu sam ubacio zbog tebe, jer si Čeh. A i voliš ga.“
„Dobro, ali šta ima zajedničko Kundera sa pank-rokom?“
„Pa, to tek treba da istražim. Mogao bi to da bude dobar novi stav. Možemo da kažemo kako je to intelektualna dimenzija naše muzike. Zamisli naslov u novinama: GRUPA U-BAN I NEPODNOŠLJIVA GORČINA POSTOJANJA. Jeees, to bismo mogli da stavimo na plakat. Sa lakoćom to ne bi išlo, ali gorčina, na to će ljudi da otkinu. Stav grupe je nevideno važan, posebno za grupu kao što smo mi. Važan je kao i fotke, imidž i fan klub. Zar ne čitaš Rolling Stone?“ smeje se Pančo Dirk.
Javilo se samo njih nekoliko. Prvi se nije predstavio i u Pančov telefon je viknuo: „Jebite se sa pankom, hehehe.“
Drugi je došao na probu.
„Zovite me Atom“, zagrmeo je dok je ulazio u naš prostor u bivšem vodotornju. „Dobra vam je ova rupa.“
Pančo Dirk se izveštačeno osmehnuo, dodao mu je izandalu školsku stolicu i ponudio mu cigaretu.
Atom je bio od onih koje zamišljamo kada izgovorimo reč grmalj. Imao je dva metra u visinu i metar u širinu a glasom je mogao da zaustavi lavinu. Nije puno pričao. Sama je rekao da je tri godine studirao atomsku fiziku na Slobodnom univerzitetu, ale je digao ruke od toga zbog mogućih posledica po psihu. Ostao mu je samo nadimak.
Gradansko ime mu je bilo Gotlib Ajmarih, ali izričito je rekao da ne želi da ga tako zovemo. Imao je trideset dve godine, preko dana je pisao angažovanu poeziju inspirisanu Brehtom i Homskim, a uveče je prodavao jutarnje izdanje levičarskih novina Tagescajtung. Obe stvari je shvatao kao svoju misiju.
Kasnije smo saznali da je nekoliko godina pokušavao da se progura u novinama kao muzički urednik. Članke su mu slali nazad, sve dok o redakciji nije počeo da govori – u zavisnosti od broja ispijenih piva – kao o udruženju usmrdelih konzervativaca ili tupoglavih revanšista koji ne žele da podupiru berlinsku alternativnu scenu.
Kada se istutnjao i ispavao, napisao je novi članak, na primer o uticaju hispanske hip-hop komune na svest belih Amerikanaca. Nazvao je to muzičkim esejom.
Atom nam je doneo i svoju stvar. Zvala se Ih bin Berlin. Uzeo je moju gitaru i cepao je na njoj u krug dva tvrda pankerska akorda izmedu kojih je monotono brundao kao bubnjarica:
Ja sam Berlin
Ja sam Berlin
Ja sam Berlin
Ja ne znam ko si ti
Jer ne znam šta osećaš
Ja sam Berlin
Ja sam Berlin
Ja sam Berlin
Ja sam Berlin
Daj reci, ko si ti
Otkrij svoja osećanja
„Stalo mi je do direktnih i jasnih stavova. Kapirate?“ zagrmeo je kada je završio.
„Kakih stavova?“ pitao je Pančo Firk.
„Političkih. Tvrdo levičarskih. Antikapitalističkih.“
„Ali ta pesma je pre o Berlinu i o nekoj devocji, zar ne?“
„Berlin je metafora. I ta devojka isto. Ili metafizika, zavisi od ugla posmatranja. Ta devojka bi slobodno mogla da se zove Revolucija. Stalo mi je da stvari nazovem pravim imenom, ali pri tom razmišljam u širem i dubljem smislu. Kapirate?“
Ukapirali smo. Pokušali smo da mu objasnimo da smo iz panka preuzeli snagu, ali da stavove crpimo iz drugih izvora, iz srca, kako reče Pančo Dirk. Možda zvuči patetično, ali je to tako.
„Baš je Peter citirao jednog češkog pesnika, koji je rekao da danas jedino roker stvara ljubav. To je prava stvar. Toga se držimo, kapiraš? Jebe mi se za politiku“, izjavio je Pančo Dirk.
„Ko je to rekao?“ pitao je nepoverljivo Atom.
„Ko je to rekao?“ okrenuo se Pančo Dirk ka meni.
„Magor je to rekao,“ kažem.
„Pa, naravno. Magor. Dobar Havelov ortak. On je češki Volf Birman, iako ne svira gitaru. Ceo život je sedeo u zatvora, tamo je giljao, izašao je kao ispljuvan i nije rekao da je komunizam svinjarija, već da roker stvara ljubav. Možeš li to da zamisliš? To nije čovek, već Buda. To je stav!“ uspalio se Pančo.
„Nije tamo sedeo baš celog života...“ pokušavam da ispravim istorijske činjenice.
„Godina gore, godina dole, nije bitno. Šta je bitno? STAV – dakle, to što je rekao“, Pamčo Dirk je udahnuo, napravio dramsku pauzu i ponovio patetičnim tonom, kao školskoj recitatorskoj sekciji: „Samo... rrroker... stvara... ljubav.“
„Za Magora nisam čuo! Komunizam je možda bio greška ali moraju da se traže novi putevi, ovom svetu treba promena ili će sve da istruli. Hergot, to svako mora da prizna! Ili vam to nije jasno?“ presekao ga je Atom.
Atom je delimično bio u pravu, nije moglo da se ne klimne glavom. Ali glavni problem je bio u tome što je Atom hteo da peva, tako da u finalu nije moglo da se klimne glavom.
Iskreno: Panču Dirku su stvari bile najjasnije. Važi pravilo da pevač bari najviše riba, a tog blaga Pančo nije hteo da se odrekne. Rekli smo mu da ima više interesenata i neka nam ostavi broj telefona.
Samo: ostala trojica nisu imali tako jasne stavove, nisu hteli da pevaju a jedan je čak znao Kunderinu Šalu – ali nisu znali da sviraju.
Prvi koncert se zastrašujućom brzinom bližio, a nigde nikoga.
„Pozvaću ga,“ odlučio je Pančo Dirk. „Čuj, Atom, imali smo izbor dobrih ljudi, ali najviše si nam se ti dopao. Ali nećeš moći da pevaš. Ja pevam.“
Atom je vrdao. Zalupio je slušalicu. Onda je pozvao sam: „Pristajem. Ali morate da svirate onu pesmu.“
Počeli smo sa probama i za tri nedelje smo sa instrumentima, sa pet naših i tri ukradene pesme, promrzli stajali ispred bara „Coš“ u Tušolskištrase, u kome je kao meandžer radila devojka sa kojom se Pančo Dirk zabavljao nekoliko dana.
„Umetnost je razići se sa devojkom, ali ne pustiti je iz zone uticaja. Na tome se, ortak, mora rintati. To je ta umetnost stand by.“
Na ridokosu mršavicu Gabrielu očito je imao uticaj. Donela je u garderobu gajbu piva, iako o tome ugovoru nije bilo reči. Mislim, o toj gajbici. I još: Gabriela je Panču ponudila da postane naš menadžer, od čega na kraju ništa nije bilo jer je od toga očekivala ono što nije trebalo da očekuje.
Sa nama je svirala grupa koja se zove „Pazi voz!“, Pančovi ortaci iz Krojcberga sa kojima je u nedavnoj prošlosti kratko vreme vežbao, ali nije mu uspelo da zauzme pevački tron.
Tako, normalno, lepo se češki zovu „Pazi voz!“ Sviraju nešto izmedu, ska i pab-roka i dogurali su malo dalje od nas. Izdali su singl, obavili su razgovore u dva studija i obišli su nekoliko diskografskih kuća, odakle su ih izmarširali, ali u jednoj su rekli da možda dolaze u obzir, ali da taj naziv grupe ništa ne znači, da moraju da ga promene jer naziv prodaje grupu. Onda su oni njih izmarširali.
Niko od njih nije bio Čeh. Majka basiste bila je iz Liberca, iz belog Potoka ispod Smrka. Ona jeprava sudetska Nemica – kao moja baka.
„Išli smo početkom devedesetih da to tamo obidemo. Kuća još uvek stoji, ali neće još dugo, imam utisak da se naginje unapred i istovremeno tone. Gospoda nas je pozvala da udemo na kafu, rekla je da ima povišen šećer i da tu sada živi sama – svi su mrtvi ili su se preselili – i da možemo da dodemo na letovanje kad god hoćemo, da se Nemaca ne plaši jer je njen otac ubijen u Saksenhauzenu, a šta je moglo biti gore ot toga. Odlazimo tamo svake godine, babi ponesemo kilogram kafe i kakao u prahu, nakupujemo krompir, otvorimo pivo i nasečemo drva za zimu, ločemo, a ona nam peče one lepinje od krompira sa belim lukom – češki specijalitet. I vi treba da idete. Tamo je neverovatno jeftino!“ priča plećati basista Tobi.
„A kakve veze sa tim ima naziv vaše grupe?“ pitam.
„Odmah ću vam reći.“ Tobi razgrće dugu kosu i pažljivo poravnava rizlu. „Hajde, recite, da li neko od vas zna za pouzdanije oružje protiv treme od ovog“, kaže dok uzima u ruku debelu cigaretu najedenu travom.
I nastavlja: „Kada smo se prošle godine vračali, kod Raspenave je treperilo crveno svetlo na podginutoj rampi a o stub je bila oslonjena mala škoda, znaš onaj auto kao sa filma, u prednjem delu je bio zgužvan, iz motora se dimilo a okolo je kružila, kao pomahnitala, ženska i ponavljala ono što je bilo napisano na tom stubu: Pazi voz! Pazi voz! Ali nikakav voz niotkuda nije dolazio a kada sam otišao da pogledam taj auto, oslonio sam se na krov i gepek se podigao.“
„A tamo neki mrtvac, je l´?“ pita Pančo Dirk, povuče dim i prosledi cigaretu.
„Gore od toga. Unutra je bilo trista razbijenih jaja, možda ih je bilo i tri hiljade, razbijena jaja se teško broje, ta ljigava kaša se izlivala kroz vrata napolje a kako je u to uprlo sunce, sve je oživelo i podosta je smrdelo.“
„Bre, to je sigurno bilo gadno“, stresa se od gadenja Pančo Dirk. „Imali smo neko naprslo jaje u špajzu – pola godine ta prostorija nije mogla da se otvori od smrada. Mama je rekla da ne preterujemo, ona je uvek smirena, nije neka agresivna čistunica, kao na primer naša baba, ali na kraju su morali da dodu iz službe za dezinfekciju, koju su pozvale komišije jer nisu mogli da dišu a mama je rekla da onda oni to plate kada već hoće čist vazduh. Ali ipak je ona platila... Ali ovo je stvarno dobar rad.“
„Zapamti. To je model sa južnih padina Harca“, melje Tobi. „Moja devojka je rekla, još samo da se sva jaja raspuknu i odjednom su se stvorili policajci i hitna pomoć a ta ženska je i dalje obilazila oko automobila, kosa joj se presijavala od belanaca i žumanaca i stalno je ponavljala: ´Pazi voz! Pazi voz!´Jedan pandur nam je přišao i tražio nam je dokumenta, pitao je šta radimo u pograničnom pojasu i kuda smo krenuli.“
„Haha. A vi ste rekli da ste došli da napravite ogromnu kajganu, je l´?“ priglupo se kikoće Atom.
„Najgore je bilo to što se, kada je tu žensku odvozila hitna pomoć, iz kabine i dalje ´čulo ´Pazi voz! Pazi voz!´Nisam mogao da se uzdržim i počeo sam da se smejem a taj policajac me je odmerio, ja sam se ukrutio, od pajkana mi uvek krene neka čudna jeza niz leda a ovaj je bio mlad, od nih revnosnih, od kojih nikada ne možeš da predpostaviš šta te čeka, ali i on se isto zasmejao, vratio mi je papire i rekao da je sve guuut, da mogu da nastavim da se vozim krajolikom i da je bolje da ne idem kući preko Poljske, da mu je javljeno da se Poljaci spremaju za neku raciju.“
Naš plakat kod WC-a neko je sprejom prepravijo. Umesto
U-Ban. Nepodnošljiva gorčina postojanja. Muzika za žive i mrtve.
stajalo je
U-Ban. Nepodnošljiva gorčina povraćanja. Muzika za isprane tikve.
Atom se jedini od nas naista uzbudio, jer je radikal. Plakat je procepao i bacio u WC, ali nije mogao ništa više da učini. Visio je na zidu više od nedelju dana i svi oni koji došli na koncert sigurno su ga videli.
„Oladi, Atom. Trebalo je da to tamo ostaviš“, smirivao ga je Pančo Dirk. „Ne nerviraj se. Ja sam na to ponosan. Antireklama nekada ima više efekta pd plaćene reklame. Seti se one Grasove knjige koju je napisao devedesetih godina. Svi kritičari su pisali kako je to strašno, slabo, nategnuto, isprazno, ali neki su ljudi upravo zbog toga knjigu kupili a oni ostali da bi svog miljenika podržali u borbi sa glupacima. To treba da imamo u vidu!“
Nekolicina ljudi, njih okolo tridesetak, došlo je da se napije, što je bilo više od onoga što smo očekivali. Od poznatih tu je bila Katrin sa dve školske drugarice – animalna i podebela Halina i rahitična Gudrun.
„Je l´ta Halina zaista Poljakinja?“ pitao je Pančo Dirk koji je za prvi koncert obukao crnu majicu sa belim natpisom Sahranite me sa gitarom.
Klimnuo sam potvrdno glavom. Pančo Dirk je kipeo od oduševljenja, kao da sviramo na stadionu u Vembliju a ne u baru „Coš“. Kao da je verovao u blistavu budućnost naše grupe koja nikada neće skončati kao „Slade“, koji više ne sviraju po stadionima, već po kupalištima u Češkoj Republici.
„Biće to dobro. Osećam to. Tako, imam nekako čudan svrab po telu. Imam dobru majicu, a?“
Klimnuo sam drugi put a onda je izbila mala svada oko plejliste. Ne treba potcenjivati plej-listu. Prvom pesmom možete sve da dobijete, ali i da izgubite, ne smo to da bude ni prespora a ni pankerska stvar, niti najveći hit, niti ono najlošije.
Atom je hteo da počnemo sa Ih bin Berlin, koju smo opet Pančo i ja hteli da iskoristimo samo kao dodatak u koji nismo baš mnogo verovali. Atom se prodrao i rekao da uopšte ne mora danas da svira ukoliko se ne svira njegov favorit. A ono što Atom kaže, on ozbiljno i misli – u to smo se već uverili.
Popustili smo. Ali za početak koncerta smo pridodali jednostavnu i brzu stvar koju smo maznuli od „Piksisa“. Tekst sam napisao zajedno sa Pančo Dirkom, koji je to nazvao „Super egzistencijalni pop, jer da je Kami svirao pank-rok, pretpostavljam da bi mu se ovo ozbiljno dopalo jer se kreće na liniji ljudskog otudenja...“
Ni ostale naše stvari nisu otpuno originalne. Ukoliko bi na naš koncert došao neko iz Stogsa, Strenglersa ili Džoj Divižn, začudio bi se. Samo se Kundera i Bukovski ne bi čudili jer su u našoj grupi prisutni samo kroz emocije.
„Emocije su za razliku od gitarskih akorda neuhvatljive, samo se mogu naslutiti, kao oluja u zaparnom danu“, smeškao se Pančo Dirk.
Ali, da li to treba da nas muči? Da li uopšte u roku možete da smislite nešto kada je već sve bilo rečeno? Kada je dovoljno da opališ Ce, Ge i De i da održavaš ritam tri minuta?
Ne.
I još jednom ne. Možete da napišete brzu i sporu stvar, možete napisati još jednu koja se po strofi obmotava kao dim, a u refrenu eksplodira kao Etna – ali to je sve što u roku možete da iskombinujete. Rok muzičarima nije ništa bolje nego prodavcima hamburgera ili kebaba. Svi melju od ostataka. Probaj da izmisliš novi hamburger! Probaj da na drugačij način samelješ meso. Davola! Probaj da napišeš pesmu na drugačiji način. „Tužno je to, ali mi smo generacija osudena na večito kopiranje i kradu akorda. Ukoliko nećeš da sviraš tehno, možeš da izmišliš samo novi stav, druge trikove i da napišeš malo drugačiji tekst.“
Pančo Dirk je u pravu. Apsolutno je u pravu. Tehno nećemo da sviramo jer nismo roboti. Fank ili hip-hop takode nećemo da sviramo jer nismo crnci. Ostaje nam da pokušamo
da nademo novi stav. Glavno je to da hoćemo da sviramo.
Katrin je došla u garderobu da me poljubi. Malo manje poljubaca zalepila je na Pančove i Atomove obraze. Valjda za sreću. Pitala je da li imamo tremu. Šta da se na to odgovori minut i po do početka koncerta? Ništa nismo rekli.
Sviramo smo drugi. Dopuštili smo, dopili i popeli se na mali, slabo osvetljeni podium. Pančo Dirk je povikao u mikrofon i u tišinu:
„Ćao, mi smo U-Ban, muzika za živa i mrtva srca. Prva stvar se zove Tunel.“
„A ja sam Harold Zlatovlasi, kralj svih Vikinga!“ odgovorio mu je neko otpozadi.
Atom je dao takt bubnevima, Pančo Dirk je doadao bas, ja sam naštimovao prvi akord. Pančo se podiže na prste i saginje se ka mikrofonu:
Voz pred sobom valja maglu
Ja u toj magli tražim nežnost
Tražim je i gubim boju
I na telu imama još glavu
Onaj koji vidi šta će biti
Izvlači iz džepova dlanove
Izvlači cigaretu
Dim nas menja u siluetu
Čelo voza
Moje čelo
Tonem u huku
Gubim telo
„Živele isprane tikve!“ povika otpozadi Harold Zlatovlasi.
Ipak je par ljudi zapljeskalo a pljesak prija i daje snagu. Zasvirali smo Nightclubbing i China Girl, proverene numere sa Igijevog Idiota, ploče koju je nekada snimio sa Bouvijem i koju sam u Pragu često puštao sa Ženjom, a koja je – mislim na ploču – Katrin delovala pomalo staromodno. Ali je Pančo, Atom i ja volimo.
Iako je Atomu dva puta pobegao ritam a meni se u drugoj pesmi raštimovala gitara, ribe su se primile a na to smo išli. Dobro je, da se ponekad ogrneš tudim perjem. Žeže. Ali ne smete u tom perju ostati suviše dugo. Medutim, tako lako se to zaboravlja.
Rekoh, Bouvija i Popa volimo. Atom nam je ispričao kako je njegov stric bio istočnonemački roker koji je pobegao na Zapad i tamo redovno stretao Igija i Bouvija po malim turskim bakalnicama na Hauptštrase u Šenebergu, gde su tih sedamdesetih živeli. Radnje su im bile udaljene pak koraka ali obavezno su dolazili Popovim starim crnim automobilom, koji je umesto poda imao istrulele daske
„Svako poslepodne stric je tamo odlazio po povrće i pivo, a Pop i Bouvi po dva litra mleka i flašu votke. Nikada ništa drugo nisu uzimali“, pričao je Atom.
„Sve dok jednom stric nije pitao: ´Igi, zbog čega uvek uzimaš mleko uz votku? Zašto ne uzmeš naprimer sok od pomorandže?´
A Pop mu je odgovorio: ´Da li si nekada vidoe izbliza mlečni put?´
´Nisam´, rekao je stric.
´Eto, vidiš. Ni ja. Ne može svako da bude Gagarin. Ili barem, ne odmah.´“
Pančo Dirk najavljuje stvar koju smo napisali u vezi sa tim. Zove se Gagarin Pop.
Lete po nebu
čudesne rakete
Motaju se pijane
Zamrznute zauvek
U jednoj pije Gagarin
U drugoj Igi Pop
Nemaju šta da rade
A zemlja im je omedena
Ja se uključujem u refrenu:
Svako ne može biti Gagarin
Ali zašto to ne probati
Svako ne može biti Gagarin
I raspasti se u komadiće
A onda ostavljam da gitara dreči, devojkama to sigurno cepa uši – ne znam šta radi Katrin, ali Žanja je pri tom uvek zapušavala uši. Volela je čiste pesme. Melanholične, ali čiste.
A Pančo Dirk se dere:
Roker traži ljubav
U svemiru
Kosmonaut traži ljubav
U svemiru
Neko iz „Pazi voz!“ viknuo je: „Dobro je. Pržimo se!“
Opalili smo po sledećoj pesmi koju smo ukrali – Bouvijev song Heroes. Ja pevam deo na engleskom a Pančo Dirk deo na nemačkom, natežemo to na dobrih osam minuta, već mi trnu šake jer za tu pesmicu se Bouvi i En nisu mnogo potrudili, stalno ukrug vrte jedan rif, ali ozbiljan, pa zato i lep, u čemu sam se složio sa Pančom Dirkom.
Sala pljeska, a osomoro, ne, desetoro a povremeno čak i dvanestoro ljudi duska, uglavnom su to devojke, neko nam dodaje čašicu rakije a meni se čini da sreću stvarno treba ukrasti. Ali ni tako ukradena ne traje duže od one prave.
Potpuno su se upecali na udicu koju je Pančo Dirk napisao posle neuspeha sa Katrin, ali na kraju je došlo vreme za ono što je moralo doći: Atomova pesma, koje je bila naša atomska smrt, pogrebna pesma pank-rokerske večeri u baru „Coš“, gde od tog trenutka nismo smeli da privirimo.
Bubnjari i kuvari imaju nešto zajedničko – ne mogu da se vide od lonaca i poklopaca, ali bez njih niti može ijedan restoran, niti rok grupa. Ponekad osećaju tu nepravdu i ne kažem da to i ne zaslužuju.
Atom je hteo da bude viden ili barem da ga čuju. Učinio je to toliko žustro da je slabo prihvaćeni šaljivdžija krenuo da poskakuje po podijumu. Na kraju se okrenuo i oborio na zemlju Panča Dirka. Na svu sreću, to je bilo na samom kraju pesme.
Pančo je ustao, osećao se glupo, hteo je da se izvini publici, ali ljudi su poskakali, pljeskali i vikali da je to sjajno, a neka starija ludača se prodrala: „To je numera. To, to, to je to, isto kao The Who. I ja sam isto Berlin! Rasturite sve!“
Neko je na njega skočio, maznuo ga u glavu, ali je promašio i pogodio pored nekog pankera koji se survao na zemlju ali je odmah stao na noge. Podelio je par udaraca i našao se ponovo na podu a onaj što se predstavio kao Harold Zlatovlasi klečao mu je na grudima. Devojke su zdvižale i uspinjale se na podium, ludača je pocepala reklamu za pivo, bacila je uvis i pogodila Atoma. Atom je eksplodirao, zarikao i bacio se sa stisnutom pesnicom u suprotnom pravcu.
Pančo Dirk podiže na podijum Halinu, nešto joj šapuće na uvo, ona se smeška i klima glavom, Pančo je grli a ja grlim Katrin. Katrin kaže da je ovo danas uspelo, samo da bi sledeći put mogli malo duže da sviramo i da se naštimujemo, ali da ona stvar na kraju nije bila loše, da smo s njom dokazali da komponujemo zaista strasno.
Pritiskam Katrin uz sebe, kosa joj danas niriše nekako drugačije, kao da ju je oprala kamilicom a ne vošendgoom. Gledamo komešanje ispod podijuma. Šiba se još samo par njih, petoro ili šestoro, ali u toj polutami izgledaju kao čitava banda divljaka koji se deru. Pančo Dirk kaže da je preoznao dvojicu tabadžija, da pripadaju Lenonovoj mafiji mira, tim zapuštenim hipicima koji vole da se mlate za ustoličenje svetskog mira i, pošto im to ne polazi za rukom, sve su agresivniji. Prevodi ih neka olinjala šezdesetogodišnja hipizeta koja je valjda priključena na Lenona. Treba ih imati na oku, jer su oni nešto kao kosovska mafija kojoj je stalo da zavlada celim berlinskum muzičkim svetom.
Potvrdujem to i tek tada primećujem da tamo pozadi, ispod natpisa Izlaz i WC stoji neko ko je tamo stajao sve vreme i da je to onaj čovek od jutros, u braon kožnom kaputu iznad kolena, sa tako čudno vedrim i probojnim očima, a inače je bio ceo siv, sivlji od zidova ulaza u u-ban na Potsdam placu, gde je od mene zatražio da sviram Let it be. Već to je bilo čudno, jer većina ljudi nikada ne izgovara svoju želju, samo prolete pored, u boljem slučaju lete malo sporije i bace neku paru.
Ali on je promrmlajo Let it be i igrao je okolo praveći sasvim male krugove. Pomislio sam da je neki ludak, da će me još pokupiti zbog njega, ali ljudi kao da ga uopšte nisu videli, normalno su išli dalje, nisu spuštali poglede kao obično kada vide da je neko lud ili da umire, neki su se čak na tri sekunde zaustavili i ubacili mi par centi.
Taj čovek je igrao nesigurno, kao školarac koji se prvi put nade na klizaljkama a na zamrznutom ribnjaku nema za šta da se uhvati. I isto kao što se tu i tamo dogodi da klizač nestane ispod površine leda a da ga niko ne primeti, i pojavi se tek u maju, nestao je odjednom i on, u lončiću je od njega ostalo osamdeset dva centa, pa mi je palo na pamet, da je to možda jedan od onih o kojima je poslednji put pričao Gunter, jedan od onih koje većina ljudi ne vidi, jedan od onih što više nisu ljudi, ili su to samo napola, ili kako bih rekao: ukratko, jedan od onih koje je u-ban odsekao od života i koji ostaju u metrou kao što drugi posle smrti odlaze na nebo.
„Vidiš li tamo onog mladića?“ pitam Katrin.
„Kog?“
Ali kod vrata više niko nije stajao. Natpisi Izlaz i WC seku tamu dugim žutim prugama. Kroz vazduh lete psovke, urlici i krigle. Na te dole neko neprestano doliva nepodnošljivu gorčinu koja tera na tuču.
Odjednom kao da je u prostoriju udario grom. Neko je zagrmeo: „Dosta, jebote! Nije li vam jasno?“
Bio je to Atom.
I tu je bio kraj.
Jaroslav Rudiš - Nebo pod Berlinom. Překlad: Aleksandra Korda-Petrović. Geopoetika, Beograd 2004. ISBN: 86-7666-036-0